Šta se ovo dešava sa našom političkom scenom, ma kakva ona bila? Ko je toliko opogani, da su reči zamenile pretnje, ucene, uvrede, pa čak i najave šamaranja..
Bilo je kod nas svakakvih scena, svađa, vređanja, polivanja vodom… Ali, niko nikada nije pretio šamaranjem, čak i predsedniku države?! Niko nikada nije slao “crne trojke” ispred ulaza u kojima žive njihovi politički neprijatelji…Poput onoga što se danas radi Goranu Vesiću!
Zar se ni posle 30 godina višepartijskog sistema nismo makli od početka? Kao u onoj pesmi o pačijoj školi… Samo što ovde nije reč o pačićima nego o ozbiljnim mentalnim slučajevima, ne(narodnim) političarima..
Gde smo mi to pogrešili u našem političkom životu, kada recimo jedan mali sitni politikant sa pečatom Đilasove “barabske škole” preti političkom neistomišljeniku, Goranu Vesiću šamarčinom? Samo dan kasnije, na svom tviter nalogu isto ponavlja i Boško Obradović. Samo on bi da ošamari lično predsednika države!? Zaigrao se “čačanski Grebić” iz iste, ove već pomenute kvazibeogradske političke škole…
Prijatelj mi reče, da čovek koji pročita 1.000 knjiga ne može da bude loš čovek? Navodno, toliko mora da pročita svako ko uspe da diplomira na književnosti!?
Pa, zašto je onda Boško Obradović loš čovek? Ako je tačno da je pošteno završio fakultet?! Jer, neko ko preti novinarkama, a onda i šamaranjem predsedniku države, neko ko je celo leto radio kao komunalna štetočina po Beogradu, lomeći znakove i gurajući zaštitne ograde – ne može drugačiji ni da bude, nego loš čovek! I tačka. Ili…
Ili je u pitanju nešto što u medicini stručnjaci povezuju sa postojanjem dvostruke ličnosti?! Jedne javno, druge privatno. To je nešto, kao kada imate pola jabuke crvljivu, a drugu polovinu zdravu.
Oni, koji malo duže znaju porodicu i poreklo Obradovića iz Čačka, čudom ne mogu da se načude ponašanjem Boška na javnoj sceni? Naime, tvrde, da je u privatnom životu zidarev sin sušta suprotnost od onoga što svi javno gledaju i listom se zgražavaju! Prosto ne mogu da veruju da je to taj isti “njihov Boško”, koga znaju kao tihog, nenametljivog, neprimetnog čoveka, spremnog da svakoga sasluša… Svi koji tu porodicu znaju malo duže, bili su u šoku zbog njegovog ponašanja, prvo u Skupštini Srbije, zatim na ulici ispred zgrade Pinka, pa zbog napada na novinarke, histerično ubeđivanje kamiondžije da uleti u policijski korodon, sve do najnovijeg ispada pretnje šamaranjem predsednika države!
Boško, je otišao predaleko u svojim psihodeličnim scenama, ali je možda ipak najbolje za njega, da u skorije vreme nigde ne sretne Aleksandra Vučića!? Ali, do tada, potrebo je javnosti objasniti zašto je Boško postao “ strašni Zloćko”, zašto je odavno potonuo u beznađe i bahatost jednog drugog čoveka…
Objašnjenje je opet vrlo jednostavno i nameće se samo po sebi: od kada se Boško Obradović uhvatio u kolo Dragana Đilasa, to više nije taj isti čovek? Za tili čas je polizao sve što je godinama govorio o Đilasu… “ Čačanski nacional—patriota”, preko noći je postao nacional-socijalista”, sa svim odlikama sila mraka i zla.
Prva beogradska subotnja šetnja sa Đilasom i Jeremićem zatarabila je političku karijeru ovog profesora književnosti i od njega učinila samo još jednog poniznog čoveka koga su progutale čeljusti razularenog političkog profitera. Od tada pa do danas, Boško mora da se dokazuje novom šefu: Na najmonstruoznije načine. Da hrani njegovu sujetu i još veću mržnju prema Aleksandru Vučiću!
U nedostatku ikakvog iole normalnog političkog programa, živeći u svom Adu, prirodno je da mu trebaju Kerberi. Koji laju ali i koji bi mogli i da opasno ujedu! Našao ih je lako, za šaku evra… Sve ostalo je samo još jedna tužna priča o čoveku koji je mogao mnogo, a nije uradio ništa, jer ga je izdalo strpljenje…
E.E.