Selektiranje na najviše, društveno najodgovornije funkcije u pravosuđu postalo je “boza” servirana od onih koji su u inpregriranim torbama iz Budimpešte donosili demokratiju?!
Jedno javno govore, drugo tajno rade, a treće, ono najgore zadesi narod… Građane, koji umesto da kroz rad tužilaštva vide moć države, njenih organa – stigne dodatna nevolja!
Zašto se srpsko tužilaštvo “pravi nemo i slepo” u svim onim slučajevima za koje svako ko iole nešto zna o pravu može mirne duše reći, da su zreli za procesuiranje?! Zar je Srbija odmakla u demokratiji toliko daleko, da kršenje zakona, urušavanje svih društvenih normi ponašanja, najrazličitiji vidovi pronevera budžetskih sredstava i zloupotreba službenog položaja – više nisu za procesuiranje, već samo za jalove i isprazne političke debate obmanjivanja javnosti suprotstavljenih političkih snaga…
Selektiranje na najviše, društveno najodgovornije funkcije u pravosuđu postalo je “boza” servirana od onih koji su u inpregriranim torbama iz Budimpešte donosili demokratiju?! Sve dok ta ista demokratija nije urušila sve. Imali su najrazličitije izvršioce, ljude zadatka. Ekonomiju i bankarski sektor za veoma kratko vreme i veoma uspešno su urušili eksperti stranke G17! Za pravosuđe bila je zadužena Batićeva Demohrišćanska stranka… Za priliv svežih investicija i donacija, koje se više nisu u Srbiju morale unositi u onim torbama iz Budimpešte, naravno glavna stranka, Demokratska stranka, kojom je u godinama pre i posle revolucije “direktorovao, do tada javnosti nepoznati i ne baš bogati Đinđićev kum, Miodrag Kostić Kole”…Za “ amputirani patriotizam” prožet samo verbalnim talabasanjem, prednjačio je Koštuničin DSS!
Država se raspadala po svim šavovima, pod vlašću “18 nejakih Uroša”, ali je zato počeo uspon nove političke elite, skoro na istim osnovama i zaštitama kao “Mirini i Ljubišini Julovci”…
U takvoj situaciji srpske, a posebno beogradske sudove i tužilaštva počeli su da popunjavaju pridošli kadrovi iz unutrašnjosti, najčešće po direktnim pozivima ondašnjeg ministra pravde, Vladana Batića, kao recipročna mera dotadašnjoj kadrovskoj politici u ovoj grani vlasti…
U Beograd su pristizali “provereno” neprovereni I nepotvrđeni kadrovi… Posebno za tužilaštvo… Beograd je tako postao velika pravosudna džungla u koji su se slili lojalni politički kandidati!? Od imenovanja veoma dobro su znali šta im je zadatak: Da štite tekovine petooktobarske revolucije, da se prave “slepi i gluvi” na sve ono što se potom dešavalo…Da “pomognu” stvaranje nove finannsijske elite iz redova DOS-a, da ničim ne mrdnu na razvlačenje i uništavanje državne imovine, na silne pljačkaške privatizacije državnih preduzeća, na sve ono što bi na bilo koji način moglo kompromitovati novu vlast i bilo koje pojedince u njima!
Prvo osnovno tužilaštvo, koje je pokrivalo sva dešavanja na teritoriji centralnih beogradskih opština za veoma kratko vreme bilo je zatrpano Krivičnim prijama što pojedinaca, što grupa građana, pa i političkih partija protiv otvorenog kriminala kako pojedinaca na vlasti, tako i onih kojima je ta ista vlast omogućavala da se brzometno enormno bogate?!
Javnost se tada, isto kao i sada, posle skoro 18 godina pitala i pita, ko su ti pojedinci koji su tada bili toliko moćni i toliko veliki autoriteti ( ne znamo samo za koga?) da su gomile Krivčnih prijava sklanjali u stranu, gurali po prašnjavim ormanima, sakrivali od svetlosti dana, a kamo li od bilo kakvog procesuiranja?! Da li su tu isti ti ljudi i danas? Da li su to ljudi koji “ na duši” nose “pun kombi sklonjenih Krivičnih prijava”? Da li iko može proceniti za koliko je para zbog nečinjenja tužilaštva oštećena država, društvo u celini i pojedinci?
- Ne samo da se decenijama nije postupalo po Krivičnim prijavama za očigledna krivična dela, nego se išlo i korak dalje, pa se te prijave nisu ni zvanično zavodile, pa tako danas svim tim kriminalnim radnjama službenika u srpskom pravosuđu, praktično nema nikakvih dokaza?! – tvrdi dobro obavešteni izvor Embarga iz pravosuđa. – Sa Krivčnim prijavama nestajali su i dokazi… Neretko su se i zvanični zapisnici falsifikovali od “moćnika u tužilaštvu”, samo da bi se pomoglo, valjda mecenama iz redova DOS-a, koji su u to vreme ( ali izgleda i danas!?) nedodirljivi!?!
Zbog svega rečenog i zbog naše nedavne najave za oprez narodnih poslanika, kada budu glasali za 37 predloženih kandidata za zamenika javnih tužilaca širom Srbije – izgužvano deluju reči koje stalno pojedinci iz Tužilaštva ponavljaju u javnosti, kako se u svom radu moraju osloboditi političkih pritisaka i uticaja:
- Nažalost, naše tužilaštvo je dugo bilo izgrađivano pod jednim pogrešnim stavom, a to je da je hijerarhija koja treba da unapredi rad i da posluži efikasnosti rada tužilaštva u stvari se izjednačavala sa poslušnošću i potčinjenošću – kaže Goran Ilić, Poverenik za samostalnost tužilaca.
Nezavisne strukovne organizacije to ocenjuju kao pozitivan korak ka nezavisnom tužilaštvu, ali upozoravaju da bi najveća prepreka ka ostvarivanju punog kapaciteta povereničke funkcije mogla da bude autocenzura samih tužilaca. Poverenik za samostalnost ima dva osnovna zadatka, informisanje javnosti o pritiscima na tužilaštvo i podizanje svesti, to jest ohrabrivanje samih tužilaca.
Lepo zbori Poverenik za samostalnost tužilaca, ali zaboravlja ono osnovno: Koliko je godina on deo tog istog tužilaštva u kome se radilo sve suprotno od onoga čemu on ( valjda sada svesno?) danas stremi? I on se formirao i izgradio u jednom sistemu rada pravosuđa u kome su sudije i tužioci išli “ na giljotinu” i na najobičniji mig ondašnjih moćnika iz DOS-a? I nisu svi bili toliko hrabri kao jedan Istražni sudija iz Palate Pravde, koji je bivšu Đinđićevu perjanicu čak hteo i da uhapsi!? Sasekla ga je među prvima reforma, na insistiranje baš tog političara kvazi biznismena, da mu čak ni Nata Mesarević nije mogla pomoći…
Ko je učinio da se svaki, ama baš svaki službenik u srpskom parvosuđu oseća potčinjenim i poslušnim? I opet ono najbitnije, velika većina tih istih tužilaca bila je svedok kako su završavali neposlušni ( oni u vreme Miloševića, a pogotovo oni u vreme DOS-a!?), pa im stvarno ne pada na pamet “ da rade svoj posao, ako im niko odozgo nije dao zeleno svetlo”!? Klice koje se bahato razbacane po Srbiji – ne mogu se tako lako iskoreniti! Za to su potrebne godine, možda isto toliko koliko je bilo vreme “ služenja i potčinjenosti vlastima”?!
To što je javno mnogo puta pričao Poverenik za samostalnost tužilaca nije tema. Tema je, zašto su srpski tužioci postali “male mace”, umesto da budu “Gorski vukovi”, beskompromisni u borbi protiv kriminala ma ko da je u pitanju? I kako ih vratiti poslu, da ne bi “ćutali” na kriminal ogromnih razmera, koji se dešava na mnogim mestima… Na kraju, šta je Poverenik uradio, da pomogne “ valjda snishodljivim ili uplašenim” kolegama u Šapcu, Paraćinu, Čajetini, da izađu iz “sopstvene senke” i počnu da štite narodne pare i interese…
Teška srca, ali, onda ćemo zaista morati da prihvatimo ono što je davno javno rekao sudija Zoran Ivošević: “ . Ako je neko obrazovan da se stara o nezavisnosti suda ili o samostalnosti javnog tužioca, pa ima li smisla da on ima nekog staraoca, koji će voditi računa o njihovoj nezavisnosti!