Jedna od svakako najlepših tema o kojoj sam mogao da pišem je svakako o srpskim slavama. Mi kao narod smo dosta specifični i nije slučajno kada za nas kažu da nas samo sloga spasava. Isto tako smo originalni po mnogo čemu. Tako je i po pitanju naših srpskih slava.
Slava, koja je poznata još i kao krsna slava, krsno ime, sveti, je srpski narodno-crkveni običaj. Posle Vaskrsa i Božića, naše krsne slave su treći najvažniji porodični praznik, koji je uvek povezan sa danom određenog hrišćanskog svetitelja. Krsna slava je za nas Srbe, koji smo verujući i pravoslavne veroispovesti, dosta karakteristična i predstavlja znak našeg prepoznavanja.
Podsećam na odluku Svetog arhijerejskog Sabora Srpske pravoslavne crkve (SPC), koju je doneo još 15. maja 1985. godine i koja glasi:
„Budući da je Krsna slava praznik “Male crkve”, to jest porodice, to i najmanja porodica treba da slavi. Kad se sin odvoji u posebno domaćinstvo, pogotovo kada se oženi dužan je da proslavlja Krsnu slavu, bez obzira što ga otac slavi u svom domu. U znak poštovanja roditelja, tako važnu stvar, kao što je osnivanje porodice i samostalnost slavljenja Krsne slave, sinovi su dužni da o tome obaveste oca i zamole ga da im to blagoslovi. Ako bi otac odbio ili ne bi hteo “predati” slavu, sinovi treba da se obrate svešteniku u mestu gde žive, za savet i blagoslov.” Prema odluci Svetog arhijerejskog Sabora svi članovi SPC, to jest i roditelji i sinovi i sve porodice, ma gde se nalazile, su dužni da proslavljaju svog domaćeg zaštitnika, svoju Krsnu slavu.
Krsna slava nije lična svetkovina, već porodična i ona se prenosi sa oca na sina. Isto tako Krsna slava nija slava kuće i imanja, već žive porodice, Crkve u malom“.
Naziv Krsna slava dolazi od krštenog imena pojedinih porodica ili plemenskih starešina, koji su sveca, u čiji dan su kršteni, uzimali za svoga zaštitnika, a svome potomstvu ostavljali da ga i oni slave.
Na dan svoje Krsne slave Srbi nastoje da ostave sve poslove, kako bi se što bolje pripremili za proslavljanje svoga zaštitnika. Krsna slava kod Srba ima isključivo crkveno – molitveni karakter. Slavi se najpre u crkvi, na Liturgiji, gde se spominju, sa anđelima i svetima, naši živi i upokojeni srodnici po telu, pa se tek onda prenosi u dom i tu nastavlja. Porodična zajednica je nastavak crkvene zajednice.
Slava je jedan od vidljivih izraza srpske pobožnosti. U svakoj pravoslavnoj srpskoj kući, na počasnom mestu glavne prostorije, na istočnom zidu, nalazi se slavska ikona. Ispred ikone je kandilo, i tu se obavlja domaća, porodična molitva.
Najčešće srpske slave su Sveti Nikola, 19. decembar (Nikoljdan), Arhangel Mihailo (Mihajlo) 21. novembar (Aranđelovdan), Sveti Georgije, 6. maj (Đurđevdan), Sveti Jovan Krstitelj, 20. januar (Jovanjdan), Sveti Dmitirije Solunski, 8. novembar (Mitrovdan), Sveti Luka, 31.oktobar (Lučindan), Sveta Petka, 27.oktobar i Sveti Sava 27. januar (Savindan).
Imao sam potrebu u ovom jesenjem vremenu obeležavanja srpskih slava da napišem koje slovo o ovoj jako značajnoj temi.
Bilo bi lepo kada bi u toku godine veću pažnju posvećivali svojim porodicama, svojim bližnjima, iskrenim prijateljima, lepim okupljanjima, proslavi imendana i rođendana, godišnjica i jubileja, organizovanju što većeg broja radosnih trenutaka uz ručak ili večeru kakvu možemo sebi priuštiti.
Ako se dobro zamislite bez obzira kojoj veri i naciji pripadali, shvatićete da se i sami mnogo bolje svi osećamo kada odemo na neku lepu proslavu ili u goste kod dragih ljudi kada puni osmeha i raspoloženja pričamo o svakodnevnim životnim temama.
Tada smo nekako jači, stabilniji, srećniji, složniji.
I tada mislimo da možemo daleko više i bolje nego kada upadnemo u svakodnevnicu klasične trke na putu kuća – posao.
Uvek treba naći vreme za svoje bližnje i za sve one drage ljude na koje često pomislimo. Srpske slave su samo jedan od načina okupljanja nama divnih ljudi.
Dr Uglješa Mrdić
27. novembar 2019. godine