Medijske slobode su u Srbiji već dugo „hit tema“ i svako koga nešto nažulja može da „pljune po njima“ i optuži vlast. U slučaju opozicije to je gotovo svakodnevna pojava a žulja je obično istina. Kad god neko razotkrije njihove slabosti, demaskira njihovu političku prazninu, obmane, laži, prevare ili zloupotrebe kreću priče o „režimskim“, „dirigovanim“, „kupljenim“ i ko zna kakvim još medijima. Pri tom svi mediji koji im idu uz dlaku obavezno su „slobodni mediji“. A stvari su sasvim drugačije. Medijsku filozofiju su posle 2000-te kreirali, bolje reći karikirali, upravo oni koji je sada pljuju na sva usta.
I prema toj filozofiji mediji sasvim slobodno formiraju svoju „uredjivačku politiku“ u skladu sa svojim pogledima na društvo, politiku, svet… Imaju obavezu da poštuju zakone i medijsku etiku i tu su stvari vrlo jednostavne.
To što značajan deo naših medija podržava Vladu nije ništa neobično, nezakonito niti protivno konceptu medijskih sloboda. Više je izraz superiornosti vladajuće koalicije i njene politike i inferiornosti ideja koje opozicija može da ponudi. Provladini mediji postoje svuda u setu, izraz su podrške odredjenoj političkoj filizofiji i i nisu nikakav problem za „medijske slobode“. Njih definiše odnos vlasti prema medijima a on je danas kod nas više nego principijelan.
Krunski dokaz toga su „javni medijski servisi“, evropski izum, koji se definiše kao medij koji je „osnovan od javnosti, finansiran od javnosti i kontrolisan od javnosti“ i koji ne bi trebalo da bude ni provladin ni antivladin. U našem slučaju to je RTS. Odnos aktuelne vlasti prema RTS-u vrlo je zanimljiv primer i dokaz njene principijelnosti.
U vreme vlasti „žute koalicije“ RTS je negirajući sve evropske principe o javnim medijskim servisima bio postavljen kao da je „osnovan“ od DS-a, „kontrolisao“ ga je DS-a a uz sve to RTS je još i „finansirao“ DS i njegove ljude. Najbilji primer za to je Djilasova „poslovna saradnja“ sa RTS i isisavanje miliona evra iz te kuće. Kada se o uredjivačkoj politici radi ona je besramno bila „potpuno podredjena tadašnjoj vlasti“. Ovaj paradoks sa RTS-om, medjutim, nije potpuno nestao ni posle pada „žute koalicije“ !
Nrposredno posle izbora 2012. u kojima je SNS preokrenuo poniruću političku budućnost Srbije, novoizabrani predsednik T. Nikolić i vesti o njenu „puštane“ su tek „pred kraj“ Dnevnika. Uredjivačka uputstva novinarima su bila : „dajte sad da pomignemo Borisu“, „ovi ne mogu da izdrže duže od šest meseci“, „dajte seriju intervjua sa ambasadoruma kvinte“.. i slično. Sve ovo poražavajuće svedoči o stanju novinarske svesti i medijskim slobodama tog doba. Takvu neprirodnu i naopaku situaciju stvorili su i ostavili upravo oni kijima su danas puna usta „medijskih sloboda“.
Doskom SNS-a na vlast u javnom medijskom servisu „uedjivanje“ se nije promenilo ni za jotu. Ništa se nije promenilo ni u kadrovskom vrhu RTS. Na čelu kuće ostali su isti ljudi, svi oni koje je prethodno „postavila žuta vlast“. Generalni direktor ostao je Aleksandar Tijanić, Direktor TV Nikola Mirkov, Direktor Radija Dušan Radulivić, Glavni urednik informativnog programa televizije Nenad Stefanović, Glavni urednik informativnog programa Radija Djordje Vlajić… sve ljudi u dugogodišnjoj „vezi“ sa bivšim vlašću. Ali to nije sve, i na svim drugim uredjivačkim, novinarskim, izveštačkim… pozicijama takodje su ostali ljudi koji su u „vreme žutih“ u više talasa, „za debele pare“, dovodjeni sa B92, BBC, Vremena i drugih „žutima naklonjenih“ redakcija ( Zoran Stanojevic, Olivera Kovačević, Slobodan Stupar, Maja Žeželj, Nataša Jeremić…). Krvna slika „javnog medijskog servisa“ decenijskom tretmanom tako je potpuno i nepovratno prilagodjena duhu „žutaća“.
Sve to uglavnom neupućenoj javnosti „prodavano“ je pod firmom slobodnog i nezavisnog novinarstva ! Prodaje se i danas po istom modelu i u mnogim drugim „nazovi slobodnim medijima“.
Dobronamerna i principijelna medijska politika nemešanja „novih vlasti“ u javni servis iskorišćena je i kada je u RTS-u na red došao reizbor, 2015. Tijanića više nije bilo ali je na čelo kuće došao „žuti Bujke“. Direktor Radija postao je Milivoje Mihajlović, bivši direktor „vladine kancelarije za medije“ koji se nije mnogo „mešao“ u svoj posao ali je redovno gostovao ma N1. Njegova pomoćnica, Milica Kuburović, „srednjoškolka sa prethodno odradjena tri mandata u ‘žutom’ Upravnom odboru RTS“ Glavni urednik Prvog programa Radija postao je „kadar“ netom stigao sa antivladinog B92… i tako redom.
Ovo je samo jedan primer ali Vladu koja sve to „ćutke“ i benevolentno otrpi niko nema pravo ni da pomisli da optuži za pritisak na medije. Ujedno je i primer kako koncept „medijskih sloboda“ bez političke odgovornosti i profesionalne etike lako sklizne u „koncept medijske torture“.
Komentar Embarga