Sveti Vasilije Ostroški je svakako jedan od najvećih srpskih svetaca. Nedavno sam bio u poseti manastiru Ostrog da se poklonim ovom velikom svecu.


Još uvek mi je u mislima događaj od 12.maja 2010. godine kada je obeleženo 400 godina od rođenja Svetog Vasilija Tvrdoškog i Ostroškog Čudotvorca, u svetiteljovom rodnom selu Mrkonjići kod Trebinja, u Popovom polju, na području Istočne Hercegovine, u prisustvu preko deset hiljada vernika iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore, kada je upriličeno narodno saborovanje.


Mnogi su tog jutra pohitali u Mrkonjiće, među njima i grupa odvažnih mladića koja je peške iz Trebinja krenula ka Ostrogu i Svetom Vasiliju na blagoslov i poklonjenje. Isto tako jedna grupa trebinjskih sportista rekreativaca je tih dana napravila hodočašće biciklima na relaciji Trebinje-Ostrog-Mrkonjići, kao i brojni drugi koji su samostalno činili žrtvu Bogu i Božijem ugodniku pešačeći i molitveno se okupljajući oko svetinje ostroške i mrkonjićke slaveći rođenje svoga svetitelja. Mladi i stari, zdravi i bolesni, svi su pohrlili rodnoj kući sveca da čestitaju slavu najsvetijem hercegovačkom domaćinu Svetom Vasiliju. Regionalni put Mostar-Ljubinje-Trebinje-Nikšić bio je skoro blokiran. Kilometrima su bile duge kolone parkiranih vozila pored puta, da bi okupljeni vernici peške došli do rodne kuće Svetog Vasilija u Mrkonjićima.


Posle dočeka arhijereja Srpske pravoslavne crkve, svečana litija krenula je od crkve Svetog Nikole, pored koje je sahranjena majka Svetog Vasilija – Anastasija Ana, do crkve Svetog Vasilija, gde su svetu arhijerejsku liturgiju služili tadašnji episkop zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije, umirovljeni vladika Atanasije Jeftić i episkop australijsko-novozelandski Irinej, uz sasluženje sveštenstva i monaštva eparhije zahumsko-hercegovačke.


Sveti Vasilije je mnogo učinio da ostane i opstane srpski narod i u nevoljama i u stradanjima, i u raspećima ali i u vaskrsenjima.
Mi Srbi smo krsno vaskrsni narod i zato opstajemo i postojimo. Tada su kao i pre dva dana mnogi hramovi širom Srbije, Republike Srpske i Crne Gore proslavljali praznik Svetog Vasilija jer je on i tamo mnogo poštovan.
Ima li vidljivije sile i svedočanstva za nas Hercegovce da je Hristos vaskrsao i da je Bog pobedio smrt od ličnosti, svetih mošti i moći Svetog Vasilija.
Da nije bilo Svetog Vasilija i ljubavi božije bili bismo kao oni ljudi koji tumaraju od nemila do nedraga, kao oni što ne znaju ni ko su ni šta su, ni odakle dolaze ni kuda idu.


Biti u Mrkonjićima znači biti na ognjištu našeg pravoslavnog i hrišćanskog bića, na ognjištu našeg postojanja i identiteta naše nade i vere.


Vasilije Ostroški stizao je gde god ga je upućivao arhijerejski blagoslov, i gde su ga nosile noge njegovog podvizništva, tako i kao mitropolit zahumski sveti Vasilije sabirajući u sebe svetlost bogopoznanja stizao je gde god su ga vodili teški zadaci, njegove arhiparhijske službe s kraja na kraj Stare Hercegovine raspete između nemilosrdnih turskih gospodara i vlastoljubivih papskih misionara od Mostara, Trebinja, Bileće i Herceg Novog, do Pljevalja, Morače, Onogošta i Bjelopavlića „u neprestanom trudu da Gospodu ugodi i prosvećuje svoju pastvu braneći je duhovno od vukova koji su je i desna i s leva svirepo napadali i arčili kao plen“.


Pred kraj života čeznući za mirom i podvigom pustinjački Sveti Vasilije izneo je svoje Mitropolijsko sedište iz vreve onogoškog polja u visove ostroških peštera usred bespuća bjelopavlićke oštrogore. Tu je okružen malom skupinom monaha sve duže prebivao sa samim Gospodom u molitvi poput Mojsija i od Gospoda bio obdaren još darežljivije darovima njegove blagodeti ne samo za života nego i posle svog zemnog upokojenja…
Časne mošti Svetog Vasilija u više navrata sklanjane su iz manastira Ostrog na bezbednija mesta, u situacijama kada je pokušano rušenje manastira. Poslednji put mošti Svetog Vasilija Ostroškog iznošene su iz manastira 1996. godine u organizaciji SPC, a svedok tog događaja bio je potpisnik ovih redova. Naime, posle služenja svete liturgije od strane patrijarha Pavla, mitropolita Amfilohije, vladike zahumsko-hercegovačkog Atanasija, arhimandrita ostroškog Lazara upriličena je litija sa ćivotom časnim moštima Svetog Vasilija na posećivanje rodne Hercegovine preko Onogošta do Trebinja i Popova polja. Tada je posle iznošenja časnog krsta na Hercegovinu, Sveti Vasilije ponovo pohodio svoj zavičaj na svoj praznik 12. maj 1996. godine. U veličanstvenom dočeku u Trebinju učestvovalo je preko 100.000 građana od ulaza u grad do Sabornog hrama. Oni su na kolenima dočekali sveca božijeg. Tada je oko 18 časova litija lagano krenula ka manastiru Tvrdoš izvan grad gde je oko 20 časova u ovom manastiru preplavljenom vernicima i sveštenstvom kraj moštiju Svetog Vasilija, služeno bdenije krunisano božanstvenom liturgijom koju su služila tri arhijereja, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, mitropolit dabro-bosanski Nikolaj, episkop zahumsko-hercegovački Atanasije i dvadesetak sveštenika, a bili su prisutni i tadašnji predsednici Republike Srpske dr Radovan Karadžić i Skupštine RS Momčilo Krajišnik, kao i dugogodišnji gradonačelnik Opštine Trebinje Božidar Vučurević i drugi mnogobrojni funkcioneri iz cele Srpske. Svu noć do pred zoru trajalo je poklonjenje građana koji su pristizali sa svih strana.


Da nije bilo svetog Vasilija bili bismo kao ljudi koji tumaraju od nemila do nedraga, zajednički je stav sveštenstva na skupu u Mrkonjićima
„BOLjE MI JE, VODITE ME U MRKONjIĆE“


Tog sunčanog jutra na Vasiljevdan teško je pozlilo starini Dušanu Mihiću dok se spremao crkvi na Trusinu, iz Podkoma kod Berkovića. Ukućani se sjatiše i videći da je domaćinu loše povedoše ga u Dom zdravlja, u grad. Starac ne mogaše da se brani od njihove brige i pristade, ali kad stigoše tamo dežurni lekar naredi hitno u trebinjski bolnički centar. Tako ga povedoše ka Trebinju. Starac sa svojih 80 leta samo ćuti i gleda kako ga voze, tek jedva govoreći reči molitve.

Nadomak Trebinja ustade sa ležaja i kao da se otrese od spavanja reče: „Bolje mi je vodite me u Mrkonjiće“…
Okupljeni se zagledaše, ali videći odlučan izraz lica u čestita domaćina ne usudiše se da protivreče puno, a kad Dušan podiže glas bi jasno da ne odustaje. Pred trebinjskom bolnicom sačekao ga je unuk i povezao ka Popovu Polju. „Neću ja mrijet’ tamo, poslije ću u bolnicu“, promrsi starac. Kako su se približavali tako je lice starca dobijalo boju i sijalo, a kad stigoše Dušan iskoči iz auta kao da ide svom najboljem drugu iz mladosti i pohita crkvi Sv. Vasilija. Tamo ga je našao jerej Aleksandar Ilić i napisao svedočenje videvši ga i ne verujući da je to isti čovek koji se jutros sa svetom opraštao, a sad sve grli veselim osmehom praznika. Posle se vratio ipak kući pod svoje trešnje u Podkom ubeđujući i dokazujući svojim radosnim držanjem da vera njegova spasla ga je u svetlosti praznika.

Dr Uglješa Mrdić
14.maj 2019.godine