Avantura Stanka Trifunovića (67) počela je pre četiri i po decenije, kada je iz rodnog Donjeg Dobrića i Loznice krenuo u “beli svet” tražeći bolji život. Posle Srbije, prva stanica bila mu je Francuska, zatim Švajcarska, gde je zasnovao i porodicu, a od pre četvrt veka živi i radi u Kostariki, gde je uspešan poslovni čovek i počasni konzul naše države u toj latinoameričkoj zemlji.
Dok je kao dvadesetogodišnjak donosio neke životne odluke, rešavajući da obronke Vidojevice, jurnjavu po terenu FK “Mladost” i čuvene donjodobrićke igranke u mesnom domu kulture zameni nečim novim, Stanko Trifunović nije ni slutio gde će ga put odvesti niti da će danas na drugom kontinentu imati svoj biznis, biti cenjen čovek i počasni konzul Srbije u Kostariki, pišu Lozničke novosti.
Školovao se u Loznici, gde je završio krojački (kako on kaže – šnajderski) zanat, a potom u Novom Sadu, gde je stekao diplomu Više ekonomske škole. Mladost ga je vukla dalje pa je rešio da ostavi Jadar i Srbiju, videvši budućnost i perspektivu u Francuskoj, zemlji mode i većih mogućnosti za napredovanje.
– Iz Donjeg Dobrića sam otišao 1975. godine u Pariz i od tada traje moja avantura po svetu. Francuska je imala svojih čari, ali sam posle tri godine otišao u Švajcarsku gde sam se bavio tekstilom i modom. Imao sam firmu koja je krojila i šila stvari po meri, pre svega odela. Oženio sam se, dobio decu, ali kada su početkom devedesetih neke stvari krenule nizbrdo u Jugoslaviji, počeli ratni sukobi, sa suprugom sam osetio potrebu da idemo dalje. Evropa se menjala, Jugoslavija raspala, pogubio sam mnoge prijatelje i samo sam razmišljao kako da odem što pre od toga. Švajcarsku smo napustili 1995. godine – započinje svoju neobičnu životnu priču Stanko Trifunović.
Odluka da idu u Kostariku doneta je slučajno, posle čitanja teksta u švajcarskim novinama koji je imao naslov “Kostarika – latinoamerička Švajcarska”. Najpre je tamo otišao kao turista, da vidi kako se živi preko okeana, malo upozna zemlju, o kojoj ranije nije mnogo znao, i osetio “ljubav na prvi pogled”.
– Supruga i ja smo sa troje dece i pet kofera stigli u Kostariku gde nismo imali nijednog poznanika. Nisam znao ni jezik, ali sam želeo da radim bilo šta, samo da započnem nešto iznova. Upoznao sam neke Švajcarce i Nemce, raspitivao se i ubrzo počeo da radim za švajcarsku firmu koja se bavila kafom i cvećem. Posle izvesnog vremena preuzeo sam tu firmu i nastavio da se bavim uzgajanjem i izvozom – objašnjava ovaj Jadranin koji danas ima svoju kuću i plantaže u blizini glavnog grada San Hozea.
Kuću okružuje veliki vrt u kojem je na stotine različitog bilja, trava je kao tepih, kakva se koristi za golf terene, a Trifunovići uživaju gledajući u palme, hibiskuse, kokosove orahe, ali i domaću lozu.
Srpsku atmosferu upotpunili su izgradnjom pečenjare i sušare, za koju su projekat dobili iz zavičaja i, kako kaže Stanko, ona mu je posebno draga jer se oko nje vikendom okupljaju njegovi prijatelji i degustiraju vruće jagnjeće i praseće pečenje, dimljeno meso ili domaće vino i rakiju.
Stanko Trifunović na 25 hektara uzgaja ananas i njegovi plodovi putuju širom planete tako da nije isključena mogućnost da njegov proizvod stigne i na trpezu nekog Lozničanina. Kostarika je zemlja idealne klime i ovaj posao je izuzetno zastupljen u toj državi. Na plantažama uzgaja i kafu, kakao, ali i limun, pomorandže i drugo voće i povrće. Kako kaže, takva je praksa i tako je na svakoj plantaži.
– Ovde nema godišnjih doba, samo kišni i sušni period. Temperatura je uvek ista, a na hiljadu metara nadmorske visine, gde živimo, ona je između dvadeset i trideset stepeni, idealno. Ananasi porastu iz krune koju otkinemo od ploda i zasadimo u zemlju. Sve raste. Idealno mesto za ananas je na oko 500 metara nadmorske visine dok se kafa sadi na 800 do 1.600 metara i ovde je zastupljena čista arabika. Uzgajanje ima sličnosti sa vinogradarstvom, posle berbe mora da se orezuje jer na grani koja je rodila više neće rađati. Na plantaži ananasa uzgajam i ukrasno bilje, a, inače, cela Kostarika ima oko 45 hiljada hektara pod ovim voćem. Na jedan hektar se posadi oko 60 hiljada sadnica, posao je težak i zahtevan. Imam radnika koji brine o plantaži i on je tu stalno. Privilegija je probati svež ananas, kao kada probate paradajz iz svoje bašte. Na licu mesta merimo količinu šećera, mačetom se oguli plod i po izgledu se može prepoznati kvalitet. Za izvoz idu zeleniji plodovi jer moraju da izdrže put do Evrope, dok se ovde jedu potpuno zreli i žuti kao dukat – pojašnjava Trifunović u razgovoru za Lozničke novosti.
Zahvaljujući njemu, od 2010. godine Srbija ima počasnog konzula u Kostariki. To je zahtevan i odgovoran posao, kako kaže, kao i svaki drugi koji se shvati ozbiljno. Njegovo je da pomogne našim ljidima koji se nađu u nevolji, da im bude prevodilac ili ako im nestane pasoš i nešto slično, a dobru saradnju konzulat ima i sa Ambasadom Srbije u Meksiku.
– Biro počasnog konzulata je mesto gde mogu da se obrate i naši ljudi koji ovde žive i rade. Trenutno nas je između deset i petnaest Srba, ali ima dosta turista koji dolaze sve više. Za Srbe nije potrebna viza, dođu, ispituju zemlju i neki se zadrže. Turisti obavezno posećuju najpoznatije rezervate prirode u blizini vulkana Arenal, gde su staništa divljih i egzotičnih životinja ili proučavaju ovdašnji folklor. Ko jednom dođe, poželi to ponovo – poručuje počasni konzul Srbije u Kostariki, koji je bio posebno interesantna ličnost medijima pre dve godine kada je ta država igrala protiv Srbije na Svetskom prvenstvu u fudbalu.
Vezu sa otadžbinom Stanko Trifunović nije prekidao nikada, ali, zbog razdaljine zavičaja od Kostarike u Srbiju, Loznicu i “svoj Donji Dobrić” dolazi jednom godišnje. Kako kaže, ako za to postoje vanredni razlozi, nije mu teško da spakuje kofere i tu razdaljinu prevali i češće.
Nažalost, zbog kovida-19, ovog leta neće moći da dođe i poseti familiju i prijatelje u Jadru jer koronavirusa ima i u Kostariki. Granice su zatvorene, a avionski saobraćaj je otvoren samo za Evropsku uniju i Kanadu.
Mačvanski Info / blic.rs / Foto: blic.rs