Pod utiskom članka Devri, dolazim do možda zanimljivog zaključka: 5. oktobra 2000. gomila ljudi koji su imali sve vrste namera osim onih dobrih, morala je da izabere nekoga ko nije imao „putera na glavi“. To je bio dr Vojislav Koštunica. On je na “ mišiće“ pobedio (a svi znamo da je to bio državni udar i da smo tada okupirani) i narod se zalepio za taj mamac. CIA je to maestralno odigrala. Gotovo 20 godina kasnije, poigravaju se opet sa našom inteligencijom, podmećući nam Boškića (koji je ekspresno ometlao Srđana Noga čim je Nogo postao „prijemčiviji“ svima osim Bošku, „komandantu“) i uz njega nam lepeći drugi i ostatke prvog okupatorskog ešelona poput Đileta i neke ekipe uz njega (sećamo se francuskih državljana sa tetkinim kaučem poput Đelića, majstora iluzije Vlahovića, zatim majstora a možda čak i velikog majstora na čelu Sosijete Ženeral banke, Pitića). Kako biti na mestu predsednika ovog trenutka, bilo ko da je u pitanju, zaista je nemoguća misija. Pa pogledaj: okupator ga napada spolja da se vidi, poput svega što se trenutno dešava (Devri i ekipa oko njega) ali i iznutra, podmuklo da se baš ne vidi (sukob dve dame, jedna na mestu potpredsednika a druga na mestu premijera na primer) realno i mnogo jačeg čoveka bi trajno oštetilo pre svega zdravstveno jer je on “ vreća za udaranje“ dok su oko njega većinom fukare svake vrste. E pa gospodo okupatori, ja mog predsednika ne dam i ne dam na njega. Ako budem hteo da ga menjam jednog dana, to ću ja da pokrenem a ne vi, nedobronamerna gospodo ili gospođe.