Sportski kontakti ostvareni između Srba, Britanaca i Francuza tokom Prvog svetskog rata, kako između vojnika na frontu, tako i oni između studenata i đaka, značajno su unapredili srpski sport po okončanju ratnih dejstava.
Školujući se u Velikoj Britaniji i Francuskoj srpski mladići, đaci i studenti, upoznali su se brojnim sportovima, dotada nepoznatim u Srbiji. Među tim novootkrivenim sportovima bio je i ragbi. Dva ragbi kluba koja su delovala u Srbiji po završetku Velikog rata osnovali su, upravo, momci koji su se školovali u Francuskoj i Velikoj Britaniji.
Prvi ragbi klub osnovan je 1919. godine u Šapcu. Grad na Savi uvek je bio otvoren za novotarije pa nije čudno što je baš tu, samo godinu dana po završetku Velikog rata, formiran Ragbi klub Beli orao. U leto 1919. godine, po završetku školovanja u Francuskoj, iz grada Ažan (Agen) u rodni grad se vratio Marinko Đorđević – Maša i sa sobom doneo čak tri ragbi lopte.
„Među našim oduševljenim omladincima za sport nalazio se i Marinko Đorđević iz Šapca, tada đak Liceja u Aženu. Bio je veoma zainteresovan za sve sportske discipline i ubrzo je postao član Akademskog kluba „Žazmen“ koji je imao više sekcija kao ragbi, futbal, boks, rvanje, plivanje i druge.
Po završetku rata Marinko se vraća u domovinu kao maturant Gimnazije. Pred njegov polazak klubski drugovi i uprava „Žazmena“ dali su mu na poklon jednu novu ragbi loptu sa posvetom, futbalsku loptu, tri para bokserskih rukavica, cipele, dres i ostale rekvizite. Pored tih poklona Marinko je kupio još dve ragbi lopte i sve to poneo u svoj rodni grad“, napisao je u tekstu objavljenom 1953. godine poznati šabački novinar Jovan Ivanković.
Odmah po povratku u rodni grad Marinko je zainteresovao omladinu za novi sport i osnovao klub Beli orao. Od opštine je dobijen teren za igralište na poljani gde se danas nalaze kasarne. Posle kratkog vremena ragbisti su morali da se presele na poljanu pored železničke stanice zvanu „Dudara“ gde su nivelisali teren i izgradili lepo igralište. Stari teren su ustupili Fudbalskom klubu Mačva koji je osnovan iste godine. Klub je imao dva tima sa oko 50 članova koji su trenirali po svakom vremenu a leti su izlazili na treninge u 3.30 ujutro!
„Ragbi je ubrzo osvojio šabačku publiku. Utakmice je posećivalo po nekoliko stotina građana. Za nabavku rekvizita pomoć su davale šabačke zanatlije i trgovci a za vreme utakmice skupljan je dobrovoljni prilog od gledalaca“.
Prvi šabački ragbisti su u početku igrali u svojim košuljama i majicama, a na obične cipele udarali su krampone. Obućar Đokica Tankosić je skrojio i sašio propisnu ragbi loptu koju im je poklonio.
Kao najbolji igrači slovili su Vlada Šijaković (službenik), Momčilo Melić (geometar), Miloš Mihailović i Mile Radović – Era (učitelji), profesor Žika Ilić, Marinko Đorđević i Dragutin Suvajdžić – Kulja (službenici), inženjeri Sava Bojić i LJuba Stojković…
„Naše utakmice su bile veoma lepe. Igrali smo po svim propisima, snažno i srčano. To je veoma elegantna i hitra igra jer gde je lopta tu su svi igrači. Šteta je što se omladina danas ne zainteresuje više za ragbi, verujem da bi imao dosta pristalica, svedočio je 1953. godine Marinko Đorđević, tada službenik fabrike „Zorka“ u Šapcu.
Đorđević je dao i objašnjenje zašto nije došlo do odigravanja utakmice između šabačkih i beogradskih ragbista.
„…Naš poznati sportski radnik Jova Ružić osnovao je ragbi klub u Beogradu pa su počeli pregovori za odigravanje jedne utakmice između Šapca i Beograda. Međutim, do te utakmice nije došlo pošto je u to vreme većina šabačkih igrača otišla na školovanje“.
Inače, pored Đorđevića, još nekoliko Šapčana je sa uspehom igralo ragbi tokom Prvog svetskog rata. Petar Pantelić, Milorad Maletić i Mihailo Radovanović su pohađali čuveni školu George Heriot u Edinburgu gde su 22 od 27 srpskih dečaka igrali ragbi.
Maletić, rođenih 1901. godine, u Bogatiću nastupao je za prvu ekipu škole a Pantelić za treći tim.
Za školu George Heriot igrao je i Lozničanin Živko Ilić. U drugom škotskom gradu, Dandiju, sa ragbijem se upoznao Dušan Božjaković, rođen 1899. godine, iz Šapca. NJegov otac Mihajlo je bio opančar. Dušan je u sezoni 1918-1919 nastupao za prvu ekipu Dandi Haj Skul.
Ragbi je u Šapcu igran do 1922. godine a zanimljivo svedočanstvo o počecima ovog sporta u gradu na Savi i Srbiji ostavio je i čuveni fudbaler Milorad Arsenijević – Balerina, dugogodišnji reprezentativac i član čuvene generacije „Urugvajaca“. Malo je poznato da je Arsenijević svoju sportsku karijeru započeo igrajući ragbi.
„Bilo je to u Šapcu davno, vrlo davno. Nekoliko naših studenata, koji su za vreme rata studirali u Francuskoj, donelo je otuda neku duguljastvu kožnu loptu s kojom su se po ceo dan jurili na jednom poljančetu, udarajući je i nogama i rukama.
Zainteresovala me je ova igra i oni me jednog dana, u nedostatku dovoljnog broja igrača, pozvaše da učestvujem u igri.
– Hoćeš klinac da igraš ragbia?
– Ragbia?…Šta ragbia? – pitao sam unezvereno.
– Znaš li šta je ragbi?
– Ragbi!…Kako ne bih znao šta je ragbi, odgovorio sam brzo i ubedljivo samo da me ne bi izuzeli iz kombinacije. A kako sam ih ranije stalno posmatrao kako igraju, to sam znao suštinu igre, mada mi njeno ime nije bilo poznato.
Dakle, mislio sam, imam samo da dohvatim tu čudnovatu loptu, da je strpam ispod miške pa beži u pravcu one dve gomile kaputa a s ovim nespretnim mladićima lako ću ja već! I tako je i otprilike i bilo. Vukao sam ih sve za nos i driblovao dok im se nisam „smučio“. Tada su bacili u aut sve obzire koje su imali prema malome broju mojih godina i mojoj slaboj fizičkoj konstituciji.
Kada sam jednog dana ponovo počeo da ih driblujem, jedan se od ovih grdosija zaleti i glavečki mi se se sruči u noge. Ne računajući na ovaj gest strašno sam pao i ne znam gde su mi bile ruke, gde noge a glavu nisam nikako mogao pronaći.
– Nemoj, bre, Mile tako na dete, prebacivali su mu drugovi.
– More šta nemoj! Tako se igra ragbi a ako mu se ne dopada neka ide da igra fudbal, obrecnuo se ovaj“, svedočio je o svojim sportskim počecima Milorad Arsenijević .
Povodom 80 godina od Cerske bitke i 75 godina od osnivanja prvog ragbi kluba u Srbiji na gradskom stadionu u Šapcu 14. avgusta 1994. godine odigrana je revijalna utakmica između seniorske i mlade reprezentacije SR Jugoslavije. Početni udarac izveo je dopisnik lista „Sport“ Jovan Ivanković – Kursula koji je dugo čuvao jednu od tri ragbi lopte koje je Marinko Đorđević 1919. godine doneo u Šabac.
Macvanski.info