U Institutu za nuklearne nauke Vinča, 1958. godine dogodio se nuklearni akcident u kome je ozračeno šest beogradskih naučnika. Prebačeni su u parisku bolnicu Kiri u kojoj je na njima izvršena prva humana transplatacija koštane srži. Dobrovoljni davaoci koštane srži bili su građani Pariza. Danas malo ljudi zna za ovaj događaj, a i ja sam bio jedan od njih sve dok nedavno nisam pročitao knjigu „Slučaj Vinča” Gorana Milašinovića bez koje ne bi bilo današnje kolumne.
Institut je osnovan deset godina ranije, a njegov prvi direktor bio je fiziko-hemičar Pavle Savić, jedan od najznačajnijih srpskih naučnika, inače prijatelj i saborac Josipa Broza Tita. Savić je pre Drugog svetskog rata boravio u Francuskoj gde je radio kod francuske naučnice Irene Žolio Kiri i učestvovao u eksperimentima bombardovanja jezgra atoma. Posle nacističke okupacije Jugoslavije, Savić se pridružio partizanima. Rat je proveo kao glavni šifrant u Vrhovnom štabu. Odmah po oslobođenju, Savić odlazi u Moskvu gde je radio u nuklearnim istraživanjima sovjetskog nobelovca Pjotra Kapice. Kada je Tito 1946. godine posetio SSSR, obišao je Tehnički institut i pozvao Savića da se vrati u zemlju i da napravi naš institut. Tito je žarko želeo da Jugoslavija ima atomsku bombu. Pavle Savić u svojim sećanjima kaže da je Tito je izabrao mesto za Institut i dao mu nalog da počne sa gradnjom. Saviću se pridružio francuski, levo orijentisani nuklearni fizičar Robert Valen koji je punih šest godina proveo u Vinči kako bi pomogao u stvaranju Instituta.
Zahvaljujući velikom radu i entuzijazmu Savića i njihovih saradnika, Institut uspeva da tadašnju Jugoslaviju uvede u nuklearnu eru. Postavili su istraživački reaktor RA, preduslov za rad na atomskoj bombi. Reaktor je zajedno sa gorivom kupljen 1955. godine u Moskvi jer su posle Staljinove smrti počeli da otopljavaju odnosi između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Reaktor je dopremljen u Beograd preko Mađarske u trenutku kada se u Budimpešti dešavala revolucija Imrea Nađa protiv SSSR-a. Kada su sovjetski tenkovi ušli u Budimpeštu Nađ je pobegao u jugoslovensku ambasadu. Tito ga je isporučio Sovjetima koji su ga odmah streljali, a vagoni sa delovima za reaktor i reaktorskim gorivom tajno su prešli jugoslovensku granicu.
Od 1955. godine Vinčom upravlja Savezna komisija za nuklearnu energiju kojom predsedava Aleksandar Ranković, najbliži Titov saradnik. Vinča postaje “zabranjeni grad” koji strogo kontroliše državna bezbednost, a na jugu Srbije se otvara rudnik uranijuma. Reaktor RA počinje sa radom u decembru 1959. godine sa niskoobogaćenim uranijumskim gorivom, a početku rada prisustvuje Tito nadajući se da će imati atomsku bombu. Ipak, Jugoslavija samostalno bez podrške tadašnje nuklearne supersile, bez obzira na velika sredstva koja je izdvajala, nije uspela da napravi atomsku bombu. Jugoslovenska ekonomija nije mogla da izdrži sve veće troškove izrade bombe i već šezdesetih godina prošlog veka taj projekat se napušta. Tito kreće da osvaja svet preko Pokreta nesvrstanih.
Nuklearni akcident se dogodio 15. oktobra 1958. godine tokom studentskog diplomskog eksperimenta. Grupu mladih naučnika činili su dva studenta i četvoro tehničkih saradnika. Tokom eksperimenta naučnici su osetili ozon pošto je reaktor ušao u natkritični nivo, radijacija je “procurela” i svi prisutni su bili ozračeni. U Institutu se oglasio alarm, svi zaposleni su napustili objekat, a ozračeni naučnici su odvedeni u ambulantu u kojoj su konstatovali da kada dozimetar primaknu telu “kazaljke iskaču iz skale”. Aleksandar Ranković je odlučio da se ozračeni naučnici odmah pošalju u inostranstvo na lečenje, a Pavle Savić je predložio Institut Kiri u Parizu. Savić je odlično poznavao direktora tog instituta Anrija Žamea, kao i jednog od najvećih francuskih naučnika Žorža Matea. Dva dana posle akcidenta naučnici su specijalnim avionom s vojnog aerodroma u Batajnici prevezeni u Pariz.
Odmah su podvrgnuti detaljnim pregledima i vađenju koštane srži. Rezultati analiza su bili poražavajući. „Koštana srž je bila uništena kao da je spržena”, piše Milašinović, a pacijenti su se posle nedelju dana osećali sve gore. Počela je trka s vremenom. Pokušane su sve poznate metode lečenja ali poboljšanja stanja nije bilo. Već očajan, Žame je okupio konzilijum na kome je Mate predložio da se odmah uradi transplatacija koštane srži koja nikada do tada nije urađena na ljudima. Mate se dugo spremao za taj trenutak, pa je godinama unazad pravio spiskove građana Pariza koji su se prijavljivali da budu dobrovoljni donori koštane srži. U bolnici Kiri je održana konferencija za štampu na kojoj su lekari pozvali Parižane da se prijave da budu donori i pomognu srpskim naučnicima koji umiru. Telegrami ljudi koji su pristali da budu donori počeli su da stižu u bolnicu već sutradan. Trebalo je pronaći donore iste krvne grupe sa primaocima i zato su mnogi bili odbijeni. Francuska štampa je s velikom pažnjom pratila operacije i izveštavala svakog dana o stanju beogradskih naučnika “u kojima sad teče francuska krv”. Jedan naučnik nije preživeo, ali petoro ostalih uspešno se oporavilo i početkom februara 1959. godine konstatovano je da su naučnici izlečeni i da mogu da se vrate u Beograd.
Žame i Mate su ostali doživotni prijatelji Srbije. Žorž Mate je i devedesetih godina prošlog veka, dok je zemlja bila pod sankcijama, dolazio u Beograd i sprovodio stručne konsultacije u bolnici Bežanijska kosa. Izabran je 2001. godine za inostranog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Umro je 2010. godine, 15. oktobra, na dan kada se dogodio akcident u Vinči. 2016. godine dobio je ulicu u Beogradu. Anri Žame još uvek nije. Njih dvojica su zajedno sa hrabrim Parižanima ispisali još jednu stranicu francusko-srpskog prijateljstva. Naša obaveza je da ih ne zaboravimo.
