Peter Handke

Ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost Peter Handke je velikan ne samo nemačkog govornog područja već i Srbije. Treba svi da mu čestitamo i kažemo jedno veliko hvala za sve što je činio u prethodnom periodu za našu državu i narod.

Tim povodom predsednik Srbije Aleksandar Vučić je istakao da treba da budemo ponosni na to što je dobio Nobelovu nagradu, jer je mnogo propatio i teško proživeo zato što je verovao u istinu i mir i nije nasedao na sve trikove i provokacije iz NATO zemalja.

Peter Handke je rođen u Grifenu 6. decembra 1942. On je austrijski književnik i aktivista, nemačko-slovenačkog porekla. Odrastao je u Istočnom Berlinu i Grifenu.

Živeo je u Gracu, Diseldorfu i Berlinu, a kasnije u Parizu, Kronenbergu i SAD. Trenutno živi u Francuskom Šavilu.

Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka vidljivost mu na svetskoj literarnoj sceni donose i romani „Levoruka žena”, „Kratka pisma za duga rastajanja” i mnogi drugi. Handke je stvorio više od 70 proznih radova i dvadesetak pozorišnih dela, a oprobao se i kao liričar, esejista, scenarista, prevodilac i režiser. U teatrima širom sveta već decenijama se igraju predstave prema njegovim tekstovima, a to su „Kaspar”, „Psovanje publike”, „Putovanje u sonornu zemlju”. Roman „Golmanov strah od penala”, koji je ušao u školsku lektiru, ekranizovao je Vim Venders, a Handke je napisao scenario i za čuveno ostvarenje ovog reditelja „Nebo nad Berlinom“.

Handke je odavno vezan prijateljstvom sa Srbima i Srbijom. 1996. godine je putovao u BiH i napisao žestoko osporavani esej „Pravda za Srbiju“, u kojem se zalagao za diferencirani pristup zapadnih zemalja i protiv svaljivanja krivice samo na srpsku stranu. Nakon toga, Handke je prognan iz globalne intelektualne zajednice u ekskomunikaciju u kojoj se do danas nalazi. Posle prvog eseja sledila su dalja dela na tu temu.

Početkom aprila 1999. sa početkom NATO bombardovanja Jugoslavije, Handke je otputovao u Srbiju, u znak protesta vratio Bihnerovu nagradu i iščlanio se iz Katoličke crkve. Od nemačkog ministra Rudolfa Šarpinga je zahtevao da mu vrati sve njegove knjige.

Handkeovi eseji o Srbiji spadaju među najtemeljnije i najsadržajnije kritike medijapisane poslednjih godina. Srbija je za njega samo metafora, povod za njegove literarne i filozofske rasprave o „derealizaciji sveta“. Za razliku od njegovih kolega i neprijatelja, koji su okrenuli leđa Balkanu i, sasvim u trendu, ustaju protiv rata u Iraku, Handke je ostao dosledan: Srbiji kao ključnoj metafori za iskrivljavanje istine kroz medije.

Izabran je 1. novembra 2012. godine za inostranog člana SANU. Povelja o članstvu mu je uručena 9. aprila 2013. godine.

Dobio je 29. maja 2013. posebnu plaketu 50. Disovog proleća i tom prilikom preveo pesmu „Možda spava“ na nemački jezik, a rukopis poklonio gradskoj biblioteci u Čačku.

Udruženje književnika Srpske proglasilo je Handkea svojim počasnim članom u decembru 2019. godine.

Odgovarajući na pitanja kako danas gleda na NATO bombardovanje i oseća li ljutnju, bes ili žaljenje, rekao je da ne oseća ljutnju, ali da i dalje ne može da poveruje da se to desilo.

„To kao da nije naša planeta. Oni koji su bombardovali i koji su ubili hiljade ljudi, oni ne pripadaju ni Evropi ni planeti Zemlji, rekao je Handke naglašavajući da zbog svega toga oseća „neku vrstu gađenja prema ljudskoj vrsti“.

Prisećajući se dana kada je počelo NATO bombardovanje naše države, Handke je rekao da se toga seća kao što pamti ubistvo Džona Kenedija.

„Svi su očekivali da počne bombardovanje, ali kad se to zaista dogodilo, to je bilo kao fikcija, kao da nije stvarno. Ali postalo je stvarno! Sećam se svega. Bio sam na ulici, duvao je vetar, i bila je neka tišina svuda okolo… – opisao je Handke svoje sećanje na 24. mart 1999. godine.

Na konstataciju da ga zbog njegovih stavova u Srbiji doživljavaju kao prijatelja, a da je u nekim društvima postao persona non grata on kaže da je tako rođen – kao persona non grata…

„Možda je to dobro, mada mi se baš i ne sviđa. Ipak, mislim da u stvari nisam persona non grata. Ima mnogo ljudi, pojedinaca, čak i na Zapadu, postoje oni koji koji su nastavili da čitaju moje knjige. Znam da čitaju, dobijam i mnogo pisama od čitalaca. Najveći podstrek su mi u stvari čitaoci i verujem da će nastaviti da čitaju, ne samo moje knjige, nego uopšte da čitaju“, istakao je naše veliki prijatelj Peter Handke.

Hvala mu na svemu!

Dr Uglješa Mrdić

Akcebet
- Restbet - Trendbet