Opsada Rektorata u Beogradu ( valjda i u Novom Sadu!?) je ništa drugo nego još jedan pokušaj da se studenti “dignu” i ponovo odrade ono što ogromna većina srpskog naroda neće, a što sami ne mogu da odrade vlasnici privatnih političkih partija i njihovi malobrojni članovi!?
Posle poprilično godina, na sceni je novi ( poslednji) pokušaj da nenarodna opozicija zloupotrebi studente u njihove interesno-političke ciljeve za koje se “ kao bez duše” bore Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Obradović, Zelenović i još nekoliko istomišljenika, vlasnika, grupica okupljenih oko sebe…
Zašto opet da se u političku arenu, u kojoj se već zna ko su pobednici a ko totalni gubitnici uvlače na najprljaviji politički način – studenti, njihovi profesori, svi zaposleni u Rektoratu? Zbog čega javnost ćuti da zgradu srca srpskih visokih škola u Beogradu, treba da drži u opsadi grupica onih koji tobože sebe nazivaju studentima, mada su među njima i oni koji su odavno prevalili tridesetu?
Oni, koji sada sa tobože toliko ličnog uverenja, “jurišaju na Đilasodirigovane ciljeve”” pojma nemaju o istorijatu studentskih pokreta u bivšoj Jugoslaviji i uopšte u Evropi! Niti ih to zanima. Pred njima je tajkunski zadatak, koji bi da odrade i “zarade ono što im je obećano”, što verovatno neće biti ni ispunjeno!? Jer, niti će oni, ovaj zadatak odraditi, niti će ih zbog toga poslodavac isplatiti…
Kad bi samo malo začeprkali po istoriji studentskih nemira u Beogradu, koji su prošle godine proslavili 50 godina od onih čuvenih iz 1968., shvatili bi, da je sve to jedna najobičnija nameštaljka, zloupotreba energije mladih visokoškolaca! Namerno ne kažemo akademaca, jer do te titule mnogi nikada i ne stignu, ali zato uredno su stizali na ulice, balkone, proteste… Kao Čeda Jovanović nekada, kada je trebalo srušiti Miloševića i čitavu jednu epohu iz života balkanskih naroda baciti pod noge… Doduše, kasnije je “Čedica” kažu završio visoku školu, ali više ne kao neki ulični studentski vođa, nego kao političar kome je verovao Zoran Đinđić i kome je bio poklonio i previše poverenja!?
Ali, vratimo se na našu temu, a ona je više nego očigledna, na početke zloupotrebljavanja studentske kontrolisane energije: počelo je to one čuvene 1968.godine, kada su se digli studenti iz najvećeg studentskog “kampa” na Balkanu, iz “Studenjaka” sa Novog Beograda protiv korupcije, socijalističkih privilegija i nove klase bogatih!? Nije da nisu bili u pravu, ali je Služba to odmah “uzela pod svoje, pa su vođe danju bukale na javnoj sceni, a noću pevali i primali instrukcije” u kancelarijama zgrade Borbe na ondašnjem Trgu Marksa i Engelsa broj 7, pred šefovima SDB-a!? Zato je jedan komunistički revolucionar Veljko Vlahović mogao da trpi uvrede i gađanja jajima studenata dok im se obraćao…Zato je i “veliki mag prevare”, Josip Broz mogao javno da kaže da su “studenti u pravu”! I naravno, ništa se nije promenilo, osim što su studentske vođe – avanzovale. Skoro svi!
Dvadesetak godina u Beogradu, studente niko nije dozivao u pomoć, sve dok ih MIlošević nije pozvao kao ispomoć u konačnom obračunu sa ličnim prijateljem Ivanom Stambolićem?! Međutim, ta ljubav nije dugo trajala. Posle samo nekoliko godina, studenti “pogurani iz stranih ambasada i domaćih saradnika” krenuće u ispomoć, sada drugima, zarad obračuna sa dojučerašnjim “mecenom Miloševićem”!? I dali su značajan doprinos njegovom rušenju, ali to opet nisu radili sebe radi, nego NJIH radi! Vrlo brzo su ostali zaboravljeni, vraćeni tamo gde im je oduvek i bilo mesto: u katedre i biblioteke… Jedino, Čeda, Đilas, Homen, Srđa Popović i još neki – više nisu bili deo njih! Oni su “debelo naplatili “ svoje liderstvo i usmeravanje studentske energije na vodenicu, kako se ubrzo ispostavilo, političkih tajkuna i profitera…
Neki su i sami ubrzo postali politički profiteri, tajkuni posebnog soja i danas bi opet da zloupotrebe istu onu studentsku energiju. Baš kao nekada. Kada su svi bili jednaki. U pocepanim starkama i farmerkama, sa sitnišem u džepu, bez zvanja i zanimanja…
Danas ONI traže opet isto: da isti haalabuču i probijaju – a ONI da budu još bogatiji i moćniji! E, neće da može! Ne što to država neće dozvoliti, već što studenti više nisu kao nekada. Sve vide, sve čuju i sve znaju. Ne žele da ih opet isti gurnu u provaliju, a onda plaču za njihovom gastarbajterskom sudbinom…
(P.J.)