Svaki put kada se Jugoslav Ćosić pojavi na televiziji, u svetu umre jedna panda.
Rastuži se, šta ćeš.
A Kajri Irvin, koji misli da je zemlja ravna ploča, video jednom Jugoslava, pa ozbiljno počeo da razmišlja o tome da i on ipak skonča. I karijeru i život, istovremeno.
Zato što ga je Jugoslav ubeđivao da je zemlja ipak kutija, i da liči na televizor. I da je on izašao iz televizora, kutije. I da je novinar.
Sludeo se Kajri, skroz.
I to je tako ostalo. Pričati sa Jugoslavom je najlakši način da sam sebe povrediš.
I jeste da će taj razgovor da te učini pametnim pred svetom – niko još nije seo sa Jugoslavom a da nije ispao pametan – ali prednji ukršteni ligamenti sasvim sigurno odu u qurac.
I dobar deo mozga.
Nadbubrežna žlezda.
Primicač.
Slepo crevo.
Gušterača.
Doktor Haus, ceo.
Što neznanje zna da razvali, ništa ne zna.
No, to je kod Jugoslava ok.
On je i postao novinar kada nije znao šta da radi, pa mu neko rekao da su novinari – univerzalne neznalice.
Nije on baš to razumeo (strani film, dve reči, prva nešto na “u”), ali
mu se svidelo ono neznalica, prosto se čovek otkrio, otvorilo mu se, i
brže bolje – u kutiju.
Prvo u onu manju, radijsku, ali mu tu nešto bilo tesno. Pa je skoknuo do
Australije. Pa je video kengure, i ozbiljno razmišljao da se prijavi,
pošto mu je rečeno da su to torbari, a Jugoslav pomislio – skakutanje sa
torbom, to mora da je poštar – ali na kraju mu to ipak izgledalo
naporno, velika je Australija, ko će ceo dan po njoj da skače, te se
vratio kući.
Pravo u onu veću kutiju, iz koje izlaze mali ljudi.
Sve ostalo je legenda.
Niko ne zna kao što ne zna Jugoslav.
I ne može to da se objasni.
To je nešto kao da mesar ne zna šta je svinjski but.
A krojač ne zna, šta je štep.
Obućar – potpetica.
Dželat – uže.
Muzičar – note.
Džena Džejmison – poza.
Ajnštajn – Plankova konstanta.
Maradona – lopta.
Kelner – bakšiš.
To je, kao da skačeš u vodu, na beton.
Razbiješ se, i boli te uvo.
Pa ponovo, jer si ubeđen da skačeš u vodu, a da je beton tu neko namerno postavio.
Tako se Jugoslav bavi novinarstvom.
Ne zna šta je lid.
Ne zna šta je vest, a da to nije on sam.
Stalno je ubeđen da mu neko nešto postavio.
I misli je da je posao novinara da bude slobodan, od svakog znanja.
A za to vreme, pande umiru.
Kajri Irving sluđen luta po Bostonu, ne zna gde je levo, a kamoli zemlja, kutija.
Miša Beko očajan, još ne može da shvati kako Jugoslavu nije objasnio šta
je bankarska garancija, a svima je objasnio da je zemljište Luke
Beograd njegovo.
Emir Kusturica, kada hoće nešto lepo o sebi da kaže, pusti onaj intervju
sa N1, a pošto Emir stalno hoće nešto lepo o sebi, eno, pusta Mokra
Gora, svi pobegli, ne mogu više to da slušaju.
Čedomir i dalje ne shvata kako Jugoslav ne zna šta je lid, a zna šta je
tv novinar, popizdi zbog toga, pa se onda iskali na Vuku Jeremiću.
Čitav niz događaja izazvalo je Jugoslavovo neznanje, baš ono kao kad
leptir mahne krilima, bez obzira što Jugoslav ne zna ni šta je leptir,
misli da je – mašna.
I to nije sve. Jugoslav je sada otkrio da je čitanje, pogotovo mejlova, ustvari hakovanje.
I sada, ko god da mu prizna da je čitao njegova lupetanja u novinama, najebao je, tužiće ga Jugoslav za hakovanje.
A da ti hakuješ malo Jugoslave?
Ima par knjiga, pa polako.
Ne žuri.
Zemlja će da ostane ravna, kutija, i kada jednog dana završiš.