Živimo u vremenu raznih izazova i iskušenja. Trudimo se uglavnom da u nama pobeđuje pravi sistem vrednosti. Trudimo se da budemo dobri ljudi, iskreni i lojalni, vredni i dostojanstveni.
Ako bi analizirali sve reliigije sveta, sve imaju dosta toga pozitivnog. Gotovo sve. Sve zavisi od toga kako čelnici određenih crkava, verskih objekata, sveštena i duhovna lica to primenjuju. I hrišćanstvo (sve zajedno sa pravoslavljem, katolicizmom, protestantizmom i drugim oblicima), islam, budizam, judaizam, bramanizam i druge manje poznate religije propagiraju porodični i patrijarhalni sistem vrednosti koje prihvataju i brojni različiti politički i društveni sistemi u svetu.
Mi pravoslavci se izdvajamo po nekim stvarima. Jedna od njih su slave, koje su prisutne kod svih vernika Srpske pravoslavne crkve. Serijal velikih jesenjih i zimskih slava počinje na jesen. Uglavnom od 27.oktobra – Svete Petke i traje sve do 27. januara – Svetog Save. Nešto najlepše na tim slavama je kada vidite drage ljude na okupu, kako za najbogatijom trpezom koju mogu u tom trenutku da priušte pričaju uglavnom o pravim životnim temama. A lica nasmejana i raspoložena. Mislim se često: „E, da je tako i drugim danima“.
Biću slobodan da prenesem jedan deo teksta legendarnog mog zemljaka i prijatelja, koji nažalost skoro deceniju nije više među živima, ali siguran sam da uživa u zasluženom raju dok nas posmatra sa nebeskih rajskih visina. A to je Momčilo Momo Kapor, čuveni pisac i slikar, a pre svega veliki čovek i patriota.
Evo kako je Momo Kapor ukratko prikazao jednu od slava: „Odem ja tako na slavu kod jednog domaćina u Malom Mokrom Lugu, a pokraj mene sedne njegov osmogodišnji sin, zalepilo se dete uz mene, ne miče se. Ručak, razumete, kao što je red, počne gibanicom, ja taman da uzmem, kad onaj mali veli:
– Čiko, da vidite šta imamo u rerni! Tako stoji stvar, mislim se u sebi, bolje da se ne prejedem na početku, nego posle, te preskočim i pileću čorbu, hladne batačiće i belo meso, a kad dođe sarma na red, taman pružih ruku, a mali me povuče za rukav i šapuće: Čiko, da samo vidite šta imamo u rerni! Odustanem opet. Sačekaću to iz rerne. Zahvalim se i na prasetini, a svi me pitaju što ne jedem ništa. Ni pečene krompire nisam takao, ni turšiju ni proju, ni kajmak, ništa. Vidim iznesoše se i kolači, a tu nam je i oproštajna kafa.
Čiko, vuče me onaj mali za rukav, da vidite šta ima u rerni!
Šta ima u toj rerni?, pitam besno, a mali kaže:
Omacila se naša maca“.
Kod nas Srba humor mora uvek da postoji.
Mene je ove godine zapalo da budem domaćin stranačke slave na Vračaru na kojem je i Kapor proveo najveći deo života.
Moram Vam reći da nije bilo lako. Kada ste domaćin i kada želite da budete zaista dobar domaćin onda je tu uz puno odgovornosti prisutna i stara trema koja Vas prati ceo život u bitnim trenucima. Iako sam većinu od nekoliko stotina ljudi lično poznavao, nije ih bilo lako dočekati i ispoštovati. Na licu svakog od prisutnih video sam ono što volim. Osmeh, lepo raspoloženje i istinsku sreću što su među prisutnima. A meni posle svakog dočekanog gosta srce sve više puno. Bolove u nogama od višečasovnog stajanja gotovo da nisam ni osetio. Nisam taj dan, ali sutradan jesam. Kao da sam igrao utakmicu od 90 minuta u punom trku. Ali vredelo je…
Zašto je vredelo? Pa, zato što je u nas Srba jedna od najvećih časti je da se pokažete kao dobar domaćin. Kao što su Stefan Nemanja, Car Dušan, svi drugi Nemanjići, Karađorđevići, Obrenovići i druge ugledne srpske vođe bili dobri domaćini u našoj Srbiji, tako je danas bitno biti dobar domaćin. Najbolji primer iz savremenog doba je svakako Aleksandar Vučić. Domaćin za primer. Sve goste koji dođu u Srbiji uvek dobro dočeka. Kako u funkciji predsednika države tako i u funkciji predsednika najveće stranke. Dobronameran, iskren, harizmatičan, smiren, nasmejan kad treba, skroman i sa pogledom koji govori više od svih reči. Ko god je od njegovih najbližih saradnika stajao pored njega kao kum stranačke slave u centralnim prostorijama SNS, on je taj koji daje sve što treba da Vi kada dođete kao gost se osećate kao u kući dobrog domaćina.
Ne želim sebe da poredim sa pomenutim velikanima. Samo želim da istaknem koliko je u nas Srba bitno biti dobar domaćin. Jer ako se ne pokažete kao dobar domaćin, onda ste u problemu. Ko nije dobar domaćin među svojim najbližima bilo u porodici, na poslu ili među prijateljima, onda ste postavlja pitanje i kakav je to čovek.
Zato se trudite da uvek budete dobri domaćini… Ceo život. I to trebamo preneti i našim najmlađima…