Posle mesec dana prinudne pauze loznički ultramaratonac Aleksandar Kikanović nastavio je juče (1. maj) iz Minska trčanje ka Moskvi. U prestonici Belorusije morao je neplanirano da se zaustavi zbog pandemije koronavirusa i zatvaranja granice sa Rusijom koja je cilj njegovog putovanja, započetog pre dva i po meseca iz rodne Loznice.
Kako je potvrdio sredinom aprila ‘’jeste stao, ali nije odustao’’ i jedva je čekao dan kada će nastaviti da gazi kilometre beloruskih drumova. Kroz ovu zemlju je prevalio oko 400 i ostalo mu je još oko 300 kilometara do granice sa Rusijom koje namerava da prevali za devet dana.
Hvala zemljacima koji su nas primili u Minsku, ali sam jedva čekao da nastavim dalje. Sredinom februara niko nije sanjao šta će se događati, da će planeta stati zbog kovida-19, granice između država biti zatvorene, toliko ljudi oboleti, što je sve uticalo i na ovo što radim sa pratiocima Valjevcem Nikolom Tomićem, biciklistom, i sugrađaninom Zoranom Miletićem, vozačem kampera. Plan je bio da na Crvenom trgu budem 9. maja, na Dan pobede, ali ću toga dana biti na graničnom prelazu ‘’Tri sestre’’ i zbog ove epidemije su sve manje šanse da dođemo do Moskve. Cilj je da stignem do Rusije i učinim najviše što se može u ovim nezabeleženim okolnostima – kaže Kikanović posle danas pretrčanih 40 kilometara kroz Belorusiju.
Na put dug oko 2.300 kilometara poneo je ikonu Svetog Đorđa, osveštanu na Hilandaru, kao poklon Vladimiru Putinu, predsedniku Rusije. Sad se pojavio problem šta učiniti ukoliko ne bude moguće stići do Moskve.
Velika mi je želja da ikona stigne do predsednika Putina. Nadam se da će naša zemlja, preko svojih ministarstava i drugih službi uspeti da nađe način da je predam nekome na granici ko će je odneti do onoga kome je namenjena. Možda bi to mogli da učine ruski bajkeri ‘’Noćni vukovi’’ koji su veliki prijatelji srpskog naroda. Imam veliku podršku Nenada Popovića, ministra bez portfelja u Vladi Srbije, koji je bio u Loznici na početku mog puta i dosta mi pomaže. Za nošenje ikone iz Loznice do Moskve imam dokumentaciju, ali ne i za njen eventualni povratak što može biti veliki problem. Bila bi velika šteta da posle toliko pređenih kilometara ovoliki trud bude uzaludan. Ako već ne možemo u Moskvu, da tamo stigne bar ikona – kaže Lozničanin i ističe veliku podršku Grada Loznice, svojih prijatelja, a posebno ga je ganula podrška dobijena od njegove Lozničanke, reprezentativke Srbije u košarci, Aleksandre Crvendakić.
Kad stigne na belorusko-rusku granicu od Moskve će ga deliti oko 390 kilometara, hoće li se nešto promeniti pa će ipak trčati ruskim drumovima ne zna. Snage, volje i želje ima napretek. Kada je kretao znao je da hoće i može, jedino nije da će se osim sa umorom i kilometrima boriti i sa virusom koji je zakočio planetu, ali nije, i neće, umanjiti ono što je učinio ovaj loznički ultramaratonac i humanitarac.
Mačvanski Info / Kurir / T. Ilić